21. 08.
   
      Mama mi je danas kupila ovu debelu svesku i rekla da sada kada sam uzeo devetnaestu godinu (ja zapravo imam osamnaest i nisam ništa uzeo, a pogotovo ne jednu godinu više) i postao veliki momak, mogu početi zapisivati sve važne stvari koje mi se dešavaju u životu. Naročito kada ja tako lijepo pišem i osvajam sve moguće nagrade na takmičenjima u školi. I ne samo tamo. Jednom sam pobijedio i u nekom konkursu ili nečem sličnom na maminom kompjuteru. Ona je, kaže, samo prepisala ono što sam ja napisao na papiru i poslala... Negdje. Kada su joj javili, opet preko tog istog kompjutera kojeg ona zove računar, da sam najbolji i tako to, mama je plakala. Puno. I dugo. Ali od ponosa. Bar je tako rekla, iako ja ne plačem kad sam takav. Ponosan. Ja se nekako sav napušem. I zacrvenim. Mada... Mama je žensko. Valjda oni to tako... Ponose se.Tata se nije puno ponosio. On se i inače ne ponosi sa mnom. Mislim, ali ne znam tačno. Jer on ne priča mnogo. Ne kao mama. I rijetko me gleda. Samo nekad kad misli kako ga ja ne vidim, osjetim njegove oči. Više se ne okrećem da mu pokažem da znam, jer kad sam to radio prije, on bi se sav zajapurio, nakašljao i skroz se okrenuo na drugu stranu. Čudno. Ali, tata je takav. Čudan. Nekako mi liči na dečke iz ulice koji mi se stalno rugaju, prave čudne zvukove kad prolazim kraj njih i zovu me „specijalcem“. Zašto? Pojma nemam. Kao ni to zašto me tata podsjeća na njih kad mi se on nikada nije rugao. Eto, toliko za danas. Malo sam se umorio. Moram ići spavati. Mama kaže kako svaki sat spavanja prije pola noći vrijedi kao dva sata poslije. Te iste pola noći. Iako je to blesavo. Ne može jedan sat vrijediti više od drugog, istog takvog sata.

1.09.
   
      Danas ne idem u školu. I ne samo danas, već zauvijek. Tako mama kaže. Sve sam završio što sam trebao završiti. Pa sam pitao mamu: A šta sad? Ona je odgovorila, ali ne odmah, kako sada svi moramo dobro razmisliti (nije rekla o čemu),  a dok to ne uradimo, baka će dolaziti svako jutro, ne da me čuva, jer sam ja sada veliki dečko, već da bude sa mnom. Onako. Ja sam samo slegnuo ramenima. Jer... Nisam htio pokazati koliko mi je bilo drago. Em što volim baku puno, puno, em što ne volim ostajati sam. Nikada. Mislim da i mama zna to.

1.09. drugi put
   
      Baka je otišla svojoj kući, ali će doći opet sutra. Bilo nam je divno. Igrali smo se skoro cijeli dan. Karata, monopola, a na kraju i čovječe ne ljuti se. Ja sam pobijedio svaki put. A baka me nijednom nije pustila. Ona je sama tako rekla. I još kaže da je to zato što sam ja tako pametan. Poslije svake igre, kada bih ja pobijedio, baka bi me zagrlila i poljubila. Gdje god bi stigla; u obraz, čelo, kosu, a jednom me je poljubila pravo u usta. Svidjelo mi se. Mnogo, ali to nisam htio pokazati, jer sam ja sada veliki. I ona to govori. Kako sam narastao. I postao pravi muškarac. Jedva čekam da baka opet dođe.

02.09.

      Danas smo se igrali napolju. Ja i baka. Prvo smo se sakrivali oko kuće. Ja bi nju odmah našao, a ona mene dugo ne bi mogla. To je zato što se ja znam odlično sakrivati. A ona ne. Jednom, kada sam je našao već poslije minute ili tako nešto, u tatinoj garaži među nekim sanducima, nije htjela odmah izaći. Valjda joj je bilo krivo što se nije dobro sakrila. Umjesto da ona izađe, uvukla je i mene unutra i stala me škakiljati. Svuda po tijelu. Najgore je bilo kada bi mi škakljala rebra. Tada sam se najviše derao. I smijao se. Jer, kada te neko škaklji, čovjek se mora smijati. To je neki zakon. Malo mi je lakše bilo kad bi joj se ruka spustila na moje noge. Iznad koljena. A i ona bi tada manje stiskala. Više bi me kao milovala. I čudno bi disala. Ja bih se skroz smirio. I čekao. Nešto. Ali, onda se baka trznula i rekla kako je sada moj red da se sakrijem. Taj me je put najviše tražila, a kad me našla bila je nekako čudna. Crvena u licu, a i oči su joj bile kao malo mutne.

03.09.
   
      Opet smo bili napolju. Ja i baka. Ali smo se danas više ganjali, nego sakrivali. Baka je mnogo brza. Mislim, za nekoga sa toliko godina. Skoro cijelih šezdeset. To je jako puno. Zato bi se, svako malo, baka morala odmarati.Držati za mene. I svaki bi mi put rekla... opet... kako sam ja sad pravi muškarac. Kako sam se divno razvio. I takve stvari. A ja bih se pravio kako to nije ništa, a opet bi je, svaki put kad bih je uhvatio, obujmio rukama, odigao sa zemlje i odnio... Negdje, bilo gdje. Tek da vidi koliko sam jak. Na kraju, kad smo završili i otišli u kuću, bio sam prljav kao svinja, rekla je baka, uhvatila me za ruku i odvela u kupatilo. Kad mi je rekla da se skinem, dok ona napuni kadu, odmah sam je poslušao, iako si ja već puno, puno godina, sam to radim. Punim kadu i tako to. Kad sam ostao samo u gaćicama i potkošulji, rekla mi je, ne okrećući se, da i to skinem. Tad sam se morao nasmijati, tiho, ali baka se ipak okrenula i upitala zašto to radim. Smijem se. Pomislio sam kako se baka nešto naljutila, iako uopšte nije tako izgledala, pa sam samo slegnuo ramenima i skinuo sve sa sebe. Sad se ona nasmijala, isto tako tiho. I milo. Vidio sam da joj je bilo drago što sam je poslušao. I odmah je i meni bilo isto tako. Drago Prišao sam joj i jako je zagrlio. Osjetio sam kako je uzdahnula i nekako se čudno opustila, kao da su je noge izdale. Valjda sam je bio uplašio, ali kad sam se htio malo povući unazad, nije me puštala. Sad je ona mene grlila, kao maloprije ja nju. I opet mi je bilo lijepo. Već sam rekao koliko ja volim svoju baku. Kad me  je na kraju pustila, digla je ruke do mog lica, pomilovala me, nježno me gledajući i polako, veoma polako prinijela svoje usne mojima. Ja sam svoje odmah napućio, čekajući njene da ih glasno cmoknem, kao nekad davno kad me je zadnji put tako ljubila, ali... Ona...Baka je svoje meke usne prvo spustila na moju gornju. Isto usnu. I počela je nekako kao sisati. Kad sada pomislim o tome, smiješno je. Ali, tada nije bilo. Nimalo. Bilo je... nekako čudno. Lijepo čudno, doduše. I osjetio sam nešto u stomaku. Duboko unutra. Ne znam tačno šta, ali i to je bilo skoro lijepo. Kada je završila... To sa tom usnom..., nije prešla na donju, kao što sam ja mislio da hoće, već na moja cijela usta koja više nisu bila nimalo napućena jer sam ih skroz opustio čim mi je postalo fino. Nekako ih je uspjela razdvojiti...moje usne, i tada sam osjetio nešto kako me golica po zubima. Htio sam je pitati šta je to, ali nisam. Niti se meni prekidalo... to, a i nisam baš siguran da bi baki bilo pravo kad bi je sad prekinuo. Koliko je trajalo, stvarno ne znam. Možda jednu minutu, a možda sto. Ili negdje između ta dva vremena. Kad je razdvojila svoje usne od mojih, obadvoje smo čudno disali. Nekako duboko. I brzo. Kao da smo trčali, a ne... Nešto kao ljubili. Poslije, opet ne znam koliko vremena, blago me potapšala po guzi i gurnula prema kadi. Ruka joj je ostala tamo sve dok nisam podigao nogu i ušao u vodu. Čim sam sjeo u kadu i ispružio noge, ugledao sam... Evo, opet sam se zacrvenio. Baš kao tada. Jer... Vidio sam... svoju pišu kako se nekako nadula. Povećala. I udebljala. Nisam mogao vjerovati. Nikada...Mislim, ama baš nikada nije bila tolika. Niti kada mi se najviše u životu piškilo, a morao sam čekati da dođemo kući. Ili negdje drugo gdje ima ve ce. Ne znam zašto, ali me je bilo malo kao stid. Zbog toga sam se i zacrvenio. Pokušao sam se pokriti tamo dole sa rukom da baka ne vidi... To. Ali, mi je i dalje virilo. Onaj gornji dio. Od piše. Kad sam pogledao u baku da vidim je li ona vidjela, samo mi se, onako kao prava baka, nasmijala, pomilovala po ruci kojom sam držao pišu, ili njen bar njen najveći dio, i blago je pomakla u stranu.
-  Nemaš se, zlato bakino, čega stidjeti – rekla je tiho. - To je znak da si sada pravi muškarac.
I dok sam se ja napokon opustio i bolje namjestio u vodi taman dovoljno toploj, a da nije vruća, baka je ponovila još jednom. Valjda je mislila kako je nisam čuo onaj prvi put:
- Uopšte se nemaš čega stidjeti. Naprotiv...
Kada je napokon prestala gledati ono o čemu se ponavljala, uzela je spužvu u jednu ruku, sapun u drugu, počela trljati jedno o drugo, a onda je naglo stala i pogledala me, ovaj put, u oči.
- Može li te baka okupati? – upitala me skoro molećivo. – Kao onda kad si bio mali?
Kad je rekla „mali“, opet je pogledala dole. Valjda zato što mi se piša najzad počela smanjivati. I plutati po vodi. Bilo mi je toliko smiješno, da sam se naglas nasmijao, uzeo pišu u desnu ruku jer sam htio udarati malo njime po površini vode, kao kad sam se kupao sam, ali... ovaj je put bilo nekako drukčije. Piša mi je počela opet rasti, a i bila je nekako... osjetljiva. Iako, ne na ružan način. Ponovo sam pogledao u baku,  ali mi ona nije uzvratila. Taj pogled, mislim. Gledala je dole. Tamo gdje mi je ruka bila. Onda je, poslije prilično dosta vremena, uzela spužvu i spustila je na moje grudi. Pa se ona stala smijati.
- Gledaj mene budale, – sama je sebe počastila – nisam je ni nasapunjala – reče i odmah krenu popraviti svoju grešku. Čim je to uradila, počela je ponovo. Od mojih grudi. Ja sam ih zvao sise. Sve do nedavno, kada mi je mama rekla da sam ja muško i da nemam sise, već grudi. Ja sam lično više volio prvi izraz, ali... mama je mama. I ne samo to. Ona je skoro uvijek bila u pravu. Što se tiče tih stvari: Kako se šta zove. I zašto. Čim je baka...
     

Nastavak? Želim čuti šta si radio baki....