Petar i ja smo drugari još iz osnovne škole, od petog razreda, čini mi se. Uvek je bio žgoljavko, svetle, gotovo prozirne kože, plave kose i očiju, i nekako baš nežne građe. Smotan i nezainteresovan za fudbal i basket koji smo svi pikali. Drugi dečaci su ga stalno zafrkavali, povremeno matretirali zbog njegove osetljive prirode, kako je inače u tim godinama uobičajeno, kada namirišu slabost. Ja sam, sa druge strane, odrastao na ulici, u kraju, sa ortacima od jutra do sutra na terenu, sa loptom. Zovem se Aleksa, škola mi nikada nije bila prioritet, iako sam se uvek solidno provlačio na foru i šarm. Ali zato sam trenirao košarku koja je bila moja pasija, a sa ćaletom, koji je inače bio pandur sam redovno išao na džudo, čak sam bio neki pionirski prvak republike. Klinci u školi su to znali tako da sam važio za baju. Jednom prilikom je jedan sedmak, koji je nekoliko puta tropio taj sedmi razred i bio za glavu veći od mene, kurčeći se pred devojčicama, šatro, protrčao pored mene na velikom odmoru i ramenom me odgurnuo kezeći se podrugljivo, pri čemu mi je ispao sendvič. Iako sam u suštini bio flegman, u tim godinama mi jurnu testosteron u glavu, prišao sam mu lagano, uhvatio za kragnu teksas jakne i bacio preko ramena na asfalt školskog dvorišta. Pobegao je kao pičkica i od tada je pratio gde sam i gluvario u suprotnom kraju dvorišta.
Sa Petrom se nisam nikada družio, iako smo od početka išli u isto odeljenje, jer jednostavno smo bili dva potpuno različita sveta, on je bio štreber, majice i košulje uvek uredno opeglane, klupa besprekorno uredjena, kosa besprekorno začešljana, non stop je dezinfikovao ruke nekim gelom. Meni to nije smetalo, vaspitavan sam da poštijem različitosti. Ostalim ortacima je izgleda smetalo. Pred sam kraj školske godine, primetim ja neku gužvu u jednom ćošku dvorišta, blizu fiskulturne sale. Neki dečaci iz mog ali i iz drugih odeljenja se skupili u krug i dobacuju se nečijom školskom torbom. Najkrupniji od njih, neki Filip, nadrkano se nadvio nam Petrom, koji je držao ruke savijene u odbrambeni položaj štiteći lice od eventualnog udarca. Čujem: „Šta bre pičkice...ja ću kevu da ti jebem, breee...svi ćemo da je jebemo...maaaamin sin...“. Ušetao sam lagano u taj krug hrabrih mangupa, dohvatio tog Filipa za vrat levom rukom i pribio uz zid. Ostali su se istog trenutka razbežali. Kada je video da nema podršku čopora, ovaj promuklo propišta: „kh kh nemoj brate...“ Procedio sam kroz zube: „Nikada više, ok?“ Samo je potvrdno klimao glavom. I trčećim korakom pobegao prema ulazu u školu.
„Vidi, batice, ako te ponovo neko bude dirao, slobodno mi reci, ja ću to da rešim“ , rekoh Petru. Nikada ga niko više nije zadirkivao.
Iako mi to u tom trenutku nije baš preterano prijalo, Petar je počeo da kao neko kučence ide za mnom, baš bih se osećao loše da ga oteram jer se onda ne bih previše razlikovao od ostalih koji su ga do tada psihofizički maltretirali. Jednom smo postigli dogovor da ćemo postati ortaci, ako mi pomogne oko matematike, koja mi nešto nije išla, a nastavnika nije bilo šanse da preveslam, jer je bio matori drkoš. Tako je i bilo. Odlazio sam kod njega kući jednom nedeljno, obično subotom, išlo mu je od ruke da mi objasni po neku foru iz matematike, na prvom mestu jer je bio baš strpljiv.
„Pero, evo dolazim kod tebe ko zna koju subotu za redom, a baš mi je čudno, sa kime bre ti živiš, nikada nikog nema kod kuće?“
„Sa mamom živim, matori su se razveli kada sam imao dve godine, ćale je otišao sa nekom ženom za Australiju, a nas dvoje smo sami. Mama radi u banci, a oni subotom rade. Nema veze, navikao sam. E, Aleksa, inače, rođendan mi je sledeće nedelje, mama mi je rekla da te pozovem na ručak, spremiće nešto lepo. Bićemo samo nas troje, nemamo koga drugog da pozovemo. Znaš, ona bi baš volela da te upozna, svašta sam joj lepo ispričao o tebi.”

“Ajd, važi, samo mi javi kada i šta…”

Tako je i bilo. Naredne nedelje oko pola tri, kako smo se i dogovorili, pozvonim na vrata njihovog stana, sa upakovanim poklonom pod miškom i nekim cvetom koji mi je keva uvalila da dam domaćici. Malo me je bilo blam zbog toga, ali okej…(pokazaće se kasnije u životu da šmekeraj i fensi maniri nisu tako loša stvar).

“Evoooooo..” čujem ženski glas, otkjučavanje tih nekih sigurnosnih vrata traje večnost. Otvara mi gospođa koju sam, čini mi se jednom video negde u školi u razgovoru sa razrednom, nisam imao pojma da mu je to majka. Sređena dama, blizu četrdesete, obučena krajnje formalno, bankarski. Duga kestenjasta kosa sa svežim loknama koje padaju preko bele košulje, suknja tri prsta iznad kolena crne najlonke i cipele sa visokom špicastom štiklom. Šminka nenapadna, ali savršena.

“Aaaaaleksa, pretpostavljam?”, prozbori otežući ovo Aaaaaleksa, uz kez od uha do uha. “Jaaaao, pa Petar mi staaalno priča o tebi. Hajde, ulazi, sada će i on da dođe poslala sam ga do prodavnice po nešto, torta mi nije uspela pa da uzme nešto za desert. Jao, ja se raspričala, a nisam se ni predstavila...Mira, drago mi je.” Pružih ruku.

“Aleksa, drago mi je da smo se upoznali, gospođo Mališić”

“Ju, ju, ju, baš džentlmen, kao što Petar reče…”, opet kez. “Hajde, hajde, upadaj…”

Krećući se za njom prema dnevnoj sobi, osetio sam miris nekog skupog, opijajućeg parfema, a realno, nisam mogao ni da ne primetim savršeno dupence preko zategnute suknje...oscrtavale su se na njemu gaćice, i rekao bih stokings čarape (prepoznao sam po slikama iz Erotike, koju sam jednom drpio iz obližnje trafike i na koju sam kao klinac kome su hormoni u fazi da pršte na uši, drkao tri puta dnevno). Seli smo na neku sofu, i ona mi odmah reče:

“Pre nego što Petar dođe, želim da ti se zahvalim za sve što si učinio za njega. Znaš, on mi je sve u životu. Nemaš predstavu koliko mi je teško bilo što se ne uklapa u sredinu u školi. Ne znam šta nisam sve pokušavala, odlasci kod razrednog starešine, po sto puta, poseta školskom pedagogu, psihologu… Niotkuda realne pomoći dok se nije pojavio njegov anđeo čuvar...Ti. Hvala ti, Aleksa.”

“Ništa vi ne brinite, gospođo Mališić, Petar je u dobrim rukama” već sam se malo prokurčio. U to i on dođe, čestitah mu rođendan, sedosmo ra ručamo, uz neformalno čavrljanje, koju ćemo srednju školu da upišemo, ima li devojčica po školi (ne, neeema)....bla, bla, bla. Na kraju razlaz, Petar i ja overismo petaka, a Mira se blago nagnu prema meni i poljubi u obraz. Nisam mogao da ne primetim razrez među solidnim grudima koje su me pri poljupcu dodirnule.      

Odlicna prica, svaka cast na detaljima, jedva cekam nastavke

Petar, njegova keva i ja

----- Nastavak------

Naše druženje se nastavilo kroz celu osnovnu, pa i kroz srednju školu. Petar je upisao gimnaziju, a ja srednju medicinsku...bežeći od matematike. Vucarao sam ga povremeno sa sobom u izlaske, na molbu gospođe Mire, koja bi mi, kada dođem kod njih prišla kada Petra nema u prostoriji i šapnula na uho: “Izvedi ga, molim te, ponekad...zatvorio se u kuću, nema devojku, ne zanima ga društvo, bojim se za njega…”, prošavši, onako nonšalantno prstima po kosi.

Nakon srednje, putevi su nam se razišli. Ja sam otišao u vojsku, Petar na fakultet. Po završenom vojnom roku, nađem u novinama oglas u kome nude posao medicinarima u Švici, radi se po nekim staračkim domovima, solidna lova, posao...pa jebem li ga, svakako bolji nego nikakav. Nisam dugo razmišljao, pravac MUP po pasoš, matori pozdraviše moju odluku, i eto ja se uputih put Bazela, na adresu koju sam dobio u toj nekoj agenciji, kojoj sam za uputnicu morao da pljusnem 500 maraka, što je tada bila užasno velika lova.

Tamo sam počeo da radim, maltene odmah, jer kuburili sa nižim medicinskim kadrom. O samom poslu ne bih nešto preterano pričao, nema se šta ni pričati posebno. Za mene je plata bila astronomska, obzirom da sam došao iz jebene Srbije, a realno nisam imao ni gde da je potrošim jer sam radio praktično šest dana u nedelji. Ovo što vam možda može biti zanimljivo je da sam prva dva meseca živeo u tom staračkom domu, koji se nalazi na nekih tridesetak kilometara od samog Bazela, u maloj prostoriji za održavanje objekta. Mogao sam tu ostati neograničeno, ali realno, to nije mesto na kome dvadesetogodišnjak treba da provodi svaki jebeni dan svog života. Jednom prilikom gurajući kolica gospođe Wenger, predivne bakice u osmoj deceniji života, da je izvedem na terasu, začuo njen glas “Aleks, kako to da ovde provodiš sve vreme… znaš, moj unuk je nešto stariji od tebe i baš ne bih mogla da zamislim kako bi on ovde mogao da živi. Vidi, ako si zainteresovan, moja kći bi trebalo da dodje za vikend kod mene u posetu, otkako je Johanes (unuk) otišao da radi u Argentinu živi potpuno sama u ogromnoj kući. Mislim da bi te rado primila da živiš tamo, jer nema muškarca u kući, a sigurna sam da je potrebno da joj neko pomogne.”

Tako je i bilo, u subotu je oko podneva u dvorište doma uplovio neki ogromni Mercedes iz koga je izasla ćerka gospođe Wenger, Maria. Besprekorno skockana omanja crnka, blizu šest banki… Meni je ta subota bila slobodna tako da sam sedeo na terasi gušterišući se na suncu. Maria je ušla u zgradu tražeći svoju majku, i posle pola sata njih dve se pojaviše na terasi na kojoj sam bio.

“Aleeeeks…” čuo sam dovikivanje stare gospođe Wenger, “Dođi da te upoznam sa mojom Mariom. Rekla sam joj za tebe, hej, idi pakuj torbe…”
“Dobar dan gospođo Wenger, ja sam Aleks”, pružih ruku ćerki, ona nežno prihvati moju ruku, “Drago mi je, Maria. Mama me danima maltretira, što telefonom, što sada uživo, čime li ste to očarai tu ženu, ne znam da se ikada za nekoga toliko zauzela”, nasmeši se šeretski…

Preselio sam se u Bazel kod Marie.
Velika kuća sa travnjakom od cirka 10 ari u predgrađu, bazen iza kuće, u podrumu teretana, garaža veličina stana mojih matoraca, i gostinjska kućica u zadnjem delu dvorišta. Moja kućica. Bio sam zaista presrećan što mi se ukazala ovakva prilika.

“Gospođo Wenger, veliko Vam hvala što ste me primili, počeo sam malo da se gubim tamo u domu” rekoh joj uz prvu kafu koju smo popili u dvorišnom seniku.

“Ja bih, zapravo, trebalo da zahvalim tebi. Sama sam u ovoj kućerini već treću godinu. Treba JOJ muška ruka”.

“Nema problema, sve što je potrebno, a mogu i umem da uradim, tu sam. O svemu smo se dogovorili, osim oko cene mog smeštaja. Molio bih Vas da mi kažete koliko će me koštati boravak kod Vas.”

     

  To Blecky majstore! 

Nastavak, nastavka nastavak ....