Prvi deo

      
                      I toga petka, Goran se sa posla vratio kući u 17 sati, vidno nervozan, namračen i tmuran.
Njegova oduvek verna i dobra supruga Verica, nije ni iz daleka mogla znati u kakve je probleme njen suprug uvukao i nju, i celu njenu porodicu:Majku, oca, pa i svoju i njenu užu i širu familiju, kada je pozajmio novac od njega, okorelog mafijaša, a znao je da mu posao sa pečurkama najverovatnije neće roditi plodom.
Kako je Goran došao do novca pre dve godine kada je započeo posao sa pečurkama, a svojoj supruzi je sa osmehom na licu rekao kako mu je banka odobrila kredit, ova mirna, odgovorna i tiha žena to nije znala.

      „Ima li u ovoj kući šta da se jede?“ upitao je nervozno Goran, i bacivši torbu na ormarić seo u trpezariju.
Verica je bez reči spustila tanjir sa hranom pred njega, i sela na stolicu preko puta. Dece na žalost ovo dvoje ljudi nisu imali.
Goran je pojeo tanjir punjenih paprika, a zatim otvorio flašu vinjaka, uzeo duboku čašu, i natočio je.

      „Gorane, zašto opet piješ, pa pre neki dan si ispraznio punu flašu vinjaka? Šta se to sa tobom dešava ljubavi, pa meni možeš sve reći. Zašto dozvoljavaš sebi da se opijaš Gogo, sunce moje, pa reci meni ako ti je nešto teško, pa da probamo rešiti, da pokušamo bar“.
„Verice, pusti me u pičku materinu, glupa si ti za to, šta ti u tvojoj ženskoj glavi znaš šta mene muči. Idi negde, peri sudove, prošetaj se, šta ti znaš o bilo čemu, eto, hoću da pijem, da se opijem, šta mi možeš“.
Goran je ustao, prišao muzičkoj liniji, i pojačao radio do kraja.
Seo je za sto, i počeo pevati i piti kao ludak.
Njegova divna supruga nije znala šta da uradi.
Otišavši u njihovu spavaću sobu, zarila je lice u šake, i plačući zaspala.
Kada je Goran pijan došao i legao pored nje, Verica to nije znala.
Spavala je snom pravednika, čekajući novo jutro, kada će opet morati preuzeti ulogu vredne domaćice, kuvarice, pralje, a za uzvrat je od Gorana svaki dan dobijala samo nervozan pogled, ili prekor kada bi ga nešto pitala.

      Kao i svakog subotnjeg jutra, i ovoga jutra zazvonio je sat na noćnom stočiću Vericinom u 9 sati, kada će ova žena otići u kupovinu, kupiti doručak, i skuvati kafu, a zatim probuditi gorana, ako ovoga jutra Goran i bude hteo da se probudi.
Verica ustade, obuče se, i na prstima izađe iz sobe, bacivši pogled na Gorana, koji je još uvek pijan čvrsto spavao na njihovom bračnom krevetu.
Uzela je torbu, obula crne kožne sandale, i zaključavši vrata za sobom, izašla iz kuće.

      Verica je bila lepa, plava, vitka četrdesetogodišnja žena, duge kose, čije je lice uvek odavalo zadovoljstvo, sreću i činjenicu da Verica nije bila nikada zabrinuta žena, dok na svom suprugu nije primetila promene koje nije mogla razumeti.
Ona je radila u jednoj firmi kao kancelarijski službenik, a Goran je bio arhitekta u jednom građevinskom preduzeću, ali od kako se ono počelo raspadati, bio je bez nekog naročitog posla, ali uvek pun sebe, i obećavao je ženi kako će započeti svoj vlastiti posao, i kako njemu Goranu Petroviću, nikada više niko neće biti šef.
Goran je bio krupan četrdesetpetogodišnjak, crnih očiju i smeđe kratke kose, ali uvek uzdignute glave i mrkog pogleda prema onima koji su po zvanju bili niži od njega.
Bio je jedinac, i razmažen od strane roditelja, tako da je uvek verovao u sebe, i samo su mu njegovi vlastiti potezi bivali ispravni.
Svojoj supruzi Verici nikada nije pričao o svojim poslovnim planovima, sve dotle dok se oni ne bi ostvarili, ili najčešće propali, pa joj je tada neizbežno morao reći.
Tako joj je rekao i za ovaj posao sa pečurkama tek kada je bio siguran da će mu on dati novac, i omogućiti mu da zaplovi preduzetničkim vodama, ali, pod izgovorom da je kredit dobio od banke, i da će ga uspešno vratiti.
Tako su prošle dve godine, a Goran je bezuspešno pokušavao da uzgaja pečurke, a još bezuspešnije da ih plasira na tržište.
Umesto toga, Goran je odmah po dobijenom kreditu promenio automobil, popravio neke stvari na kući, a vrlo mu je malo para ostalo za ono, za šta su bile namenjene.
On, čovek koji mu je pozajmio novac uz ogromnu kamatu, sve je to znao, jer je Gorana pratio u stopu, i znao je svaki njegov korak, kao i Veričin.


      Miroslav je važio za najvećeg lokalnog mafijaša, koji je na nezakonit i nepošten način stekao sve što je mogao:Vilu u budvi, nekoliko stambenih zgrada u Beogradu, lokale, poslovne prostore, i zbog toga ga nikada niko nije voleo.
Bio je veoma visok, krupan četrdesettrogodišnjak, po konstituciji puno snažniji od Gorana, ali njegove zelene oči i crna kosa izmamljivali su poglede žena, ali ga zbog posla kojim se bavio niko nije želeo u društvu poštenih ljudi.
Miroslav se nikada nije oženio, a kada je kao desetogodišnjak igrajući se na ulici vlastitim očima video kako mu odvode oca, koji se nikada više nije vratio, a policija, niti lokalne vlasti nisu nikada ništa poduzeli, ovaj tada dečak, a sada odrastao čovek zakleo se da nikada neće pasti pod zakone državnih vlasti, i da će u životu raditi samo ono što njemu odgovara, te na taj način svojoj duši povratiti mir, i osvetiti se bezakonjem zakonju za sve što je u životu pretrpio živeći samo sa majkom.
Miroslavljeva majka se nikada nije mogla pomiriti sa činjenicom da je izgubila muža, pa je s toga pomoć potražila prazneći svakoga dana flaše i čaše po kafanama, a zatim i u sopstvenoj kući, a Miroslav je danonoćno radio i najgore poslove, samo da sebi i majci omogući da prežive, a pretežno sebi, jer bi njegova majka svaki dinar kog bi se domogla potrošila na bilo kakvo piće, samo neka miriše na alkohol.
Miroslav je tako radio, razvijao se i rastao.
Za školovanje nije imao para, ali ga u životu škola previše nije ni zanimala.
Izmučen raznim životnim poteškoćama, kada je napunio dvadeset godina, Miroslav je uz pomoć prijatelja otišao u Italiju, i tamo naučio životnu školu. „Ubij, da ne budeš ubijen, prevari da ne budeš prevaren, i uzmi sve što možeš drugima, da jednoga dana oni ne uzmu tebi i ono malo što imaš“.
Tako je Miroslav u Italiji napredovao, i vrativši se u svoju domovinu počeo sa sitnijim prevarama, po nekom pljačkom, da bi posle toga od kockarskih automata, cigareta i benzina, prešao na prodaju pištolja, pušaka, lakih i teških droga, držanja reketa i kontrole raznog prometa i tako postao tajkun.
Ali u svemu tome, Miroslav je uvek svakome pomogao ko mu se god obratio, premda mu se ljudi nisu hteli obraćati, plašeći se da ne bi morali kasnije da mu vrate uslugu, kao što je to bio stari mafijaški običaj.

      Hodajući tako ulicom do prodavnice gde je kupovala svakoga subotnjega jutra, Verica pored sebe opazi crni BMW zatamnjenih stakala kako se zaustavlja, a zatim vrata suvozača se otvoriše.
„Gospođo, Vi ste naručili taksi, izvolite“.
„Gospodine, ja, izvinite, ali ja nisam zvala taksi, ovo je neka greška“ progovori Verica, iznenađena što na zadnjem sedištu vidi još dve prilike, i što je uverena da se radi o nekoj zabuni.
Čovek koji je sedeo na mestu suvozača ustade, a zatim priđe ženi uhvativši je za ruku.
„Vi ste gospođa Verica Petrović, a ja sam Zoran, i prijatelj sam prijatelja. Molim Vas sada mirno i bez panike uđite u automobil, jedan prijatelj želi samo porazgovarati s Vama. Molim Vas uđite bez straha, jer Vas prijatelju moramo odvesti živu, zdravu i bez povreda“.
Verica beše izbezumljena i preplašena, kada se zadnja vrata automobila otvoriše, i dve prilike sa maskama na licu izađoše iz njega. Jedan priđe Verici sa leve, a drugi sa desne strane, i uhvativši je za ruke povedoše je u automobil.
Verica je shvatila da nema smisla opirati se trojici ljudi, i poslušno sede između dvojice ljudi na zadnjem sedištu, znajući da će se desiti nešto očito neprijatno po nju ako se pobuni.
Vozili su se tako oko sat i po vremena, kada se crni BMW zaustavi ispred jednog lepo popločanog ulaza, a malo zatim se elektronska kapija otvori, i automobil uđe u dvorište prekrasne vile.
Ljudi povedoše Vericu unutra, a stražari za njima zatvoriše vrata.
U salonu ih je čekao on.

      Miroslav je sedeo u velikom kožnatom naslonjaču, i poput velikog Dona pušio je dugačku, debelu cigaru.
Na masivnoj narukvici, Miroslav pogleda na svoj veliki sat, i obrativši se Verici reče:
„Na vreme ste došli gospođo Verice. Sedite“.
Miroslav pokaza rukom stražaru, te on smesti Vericu u naslonjač preko puta njega, a zatim se bez reči svi telohranitelji udaljiše iz salona, i zatvoriše vrata.
„I gospođo Petrović, izvolite, zapalite“.
Miroslav pruži Verici kutiju cigareta, i Verica sa negodovanjem polako uze jednu cigaretu, a Miroslav nagnuvši se zapali joj cigaretu kao gospodin. Lako, i sa profinjenim pokretima.
„Zbog čega me zovete gospodine Pavloviću, iskreno, o čemu Vi i ja imamo razgovarati?“
„Polako gospođo Petrović, samo polako. Pre svega, želim da se upoznamo“ reče Miroslav, i pruživši joj ruku blago je stisnu.
„Nisam ja tako loš čovek kakvim me ljudi predstavljaju, verujte mi gospođo draga da nisam, ja samo radim ono što moram, i što mi je u sudbini zapisano. Pomogao sam kome sam god mogao, a između ostaloga i Vašem suprugu, pa mi on vidite na tome nije zahvalan“.
„Mom mužu?“ iznenađeno upita Verica, „pa šta ste njemu pomagali, ne znam da je on imao bilo šta s Vama Miroslave, i ako je ovo jedna od Vaših šala, ja ću početi da vrištim, i prijaviti Vas policiji“.
„Gospođo Verice. Vi ovde možete vrištati koliko hoćete, to do spoljašnjeg sveta neće doći. Drugo, policiji me nećete prijaviti, zato što neće biti potrebe za to“.
Miroslav ustade iz naslonjača, i otvori jedan ormarić u dnu prostorije.
Iz njega izvuče jedan omot, na kome je pisalo „Goran Petrović“, i pruži ga u ruke Verici.
Žena pažljivo razmota beli papir, i ugleda nekoliko ugovora potpisanih vlastitom rukom njezinog supruga.
„Miroslave, pobogu šta je ovo?“
„Čitajte samo pažljivo gospođo Verice, očito Vam dragi mužić ništa nije pričao o svojim tajnim sastancima sa prijateljima prijatelja? Samo pažljivo pogledajte šta je sve u igri, u kojoj ste Vi gospođo verice situaciji, a onda ćemo mirno porazgovarati. Može kafa, piće?“
„Može li molim Vas i kafa, i piće?“ Verica sva preplašena upita. „Naravno Verice da može, pa nisam ja onakav kakvim me Vi zamišljate. Da ste bili u mojoj situaciji, i Vi biste verujte mi bili kao ja, ako ne još i gori“.
Verica pažljivo pročita ugovore, i prvi put saznavši da je Goran ne samo založio njihovu porodičnu kuću, već i kuću Veričinih roditelja, ova žena gorko zaplaka, a niz lice joj se počeše kotrljati suze.
„Gospođo Verice. Šta je, tu je. Ja sam pošteno Vašeg Gorana čekao dve godine, sada je vreme da izmirimo račune. Eh sad, vidite. Vi odnosno Vaš otac će me verovatno pokušati tužiti za nelegalno prisvajanje njegove kuće, jer po ovozemaljskom zakonu Goran nije mogao garantovati nekretninom koja nije njegova, ali, po zakonu prijatelja prijatelja, sve se može kada se hoće, jer svako će se na sudu obradovati kada mu se pripremi ugodan poklon. Ili, zamislite kada bi recimo ako Vaš otac dobrovoljno ne pristane da mi prepiše svoju kuću, jer je i ona u ugovoru, našao u jutro kada se probudi nevino srdašce vlastitog unuka na jastuku? Mislim naravno na sinčića Vaše sestre“.
„Joooooj gospodine Miroslave, molim Vas nemojte, evo, šta da ja učinim, recite mi, i sve ću učiniti da operem ljagu sa obraza moje porodice, a od onog majmuna ću se razvesti. Evo, prepisaću Vam polovinu svog dela kuće dobrovoljno, a onog kretena ubijte ako hoćete, samo mi malog sestrića nemojte, dušom Vas mojom zaklinjem, evo, ubijte mene molim Vas“.
Miroslav ustade, priđe nesrećnoj Verici, zagrli je, a zatim joj rukom poče brisati suze sa lica.
„Verice, draga Verice, sada Vi recite da Miroslav Pavlović nema osećaja, ali posao je posao, i život me je naučio da se toga principa strogo držim. Ako ja sada njemu popustim, šta će ostati od mene, gde da posle pronađem sebe Verice, ne, to ne mogu, jer to više neću biti ja, Miroslav Pavlović“.
Miroslav posede Vericu u naslonjač, ustade, a zatim iz onog istog ormarića uze jedan konopac, koji je ličio na omču, te ga prebaci Verici oko vrata.
„Da ste se pobunili malo pre u automobilu, jednom od mojih ljudi jasno su bile date instrukcije da vas odvezu u šumu, i ovaj konopac na Vama isprobaju, a zatim Vašem mužu pošalju Vašu torbu i sandale.
To je stara sicilijanska poruka koja bi ga opomenula da me se strogo čuva, a takva poruka se uvek šalje na ovakav način. Umesto toga, neću Vam ugroziti život, ali ću Vašem mužu svakako poslati staru sicilijansku poruku. Sada polako skinite lanac“.
Verica skide lanac, i predade ga Miroslavu.
„Tako, a sada skinite grudnjak. To će biti dovoljno da zapakujemo u paketić, i da Vašeg muža dočeka u ponedeljak u jutro u fioci radnog stola“.
Verica beše oklevala, ali kada Miroslav blago povuče konopac u ruci, Vericu to podseti da joj ipak može ugroziti život, ona otkopča haljinu koja skliznu na pod, a zatim predade Miroslavu svoj grudnjak.
Miroslav iz fioke izvadi foto aparat, i uslika Vericu polu golu kako stoji na sred salona.
„Tako, neka Gogi vidi koliko je Miroslav Pavlović moćan, i da se sa Miroslavom nikada niko nije uspeo grubo našaliti. A sada Verice, podignite ruke u vis“ reče Miroslav, i zakači joj konopac oko ruku, te zategnuvši ga, drugi kraj zakači na držač koji je pričvršćivao luster na plafonu.
Verica je visila u vazduhu, polu gola i bespomoćna.
Lepo oblikovane grudi sa šiljatim bradavicama, mamile su i palile Miroslava.

      Miroslav pođe prema vratima, i pošto ih je zaključao uputi se Verici, i stade je milovati po leđima, pljeskajući je.
„Jooooooj Verice, već Vas dve godine posmatram ovako nedodirljivu, otmenu, od kako sam onoj budali dao dvesta hiljada evra, pratim i njega i Vas u stopu, i osećam, i vidim da nemate ljubavi, pažnje, pravih muških dodira“.
„Miroslave, nemojte, ovo je silovanje, vrištaću“.
„Vrištite Verice, Udarajte me nogama, grizite me zubima, prijavite me policiji kada odavde izađete, ali ja znam da Vi to nećete učiniti, jer Vi ste žena, i treba Vam muškarac, treba Vam kurac Verice, slobodno sebi priznajte to, Vi volite kurac“.
„Da, Miroslave, ali ne Vaš, vi ste grubi, vrištaću Miroslave, pustite me, kako ste okrutni, kako možete, šta ću mužu reći, prebio bi me“.
„Neće Vam se ništa dogoditi Verice, ja znam da neće, Goran je slabić, kukavica, i neće mu biti sve jedno, dajte mi samo malo da Vas ljubim Verice, samo da okusim Vaše bradavice, i evo, mrtvim ocem se kunem, uzmite moj revolver, i ubij te me, a ja ću napisati da Vas se zaštiti od krivičnog gonjenja, evo samo malo Verice, pa makar nestao sa lica zemlje“.
Miroslav poče milovati, mesiti i gnječiti Vericine grudi, ljubeći ih nežno, a zatim blago usnama obuhvati jednu njenu bradavicu, i stade je lizati kružnim pokretima.
„Miroslave, mmm, nemojte, molim Vas, uuuh, mmm, nemojte Miroslave, neeću moći muuužu na oči“ govorila je Verica, a uzdasi su joj se otimali iz grudi.
„Eto vidite Verice, vidite da ja nisam grub, vidite kako Vama može biti lepo, ko jebe onu budalu, u dug Vas je zabio, pa zašto da mu to ne vratite Verice?“
Miroslav sada stavi u usta celu Veričinu dojku, i stade je sisati nežno, kao dete kada želi sisati majčino mleko.
„MMM Verice, Vaše grudi su kao grudi moje pokojne majke, mmm, kako mene moja mamica doji, mmm, ja ću biti Vaša beba Verice, jooooj mmm“.
„Joooooj Miroslave, kako ti to tako lepo pričaš, mmm, lepo mi je kada slušam tvoje reči, mmm, joooooj, odveži mi ruke Miroslave, molim te, hoću nešto da ti pokažem“.
Miroslav bez reči odveza Veričine ruke, a ona tada skočivši na noge, obgrli rukama Miroslava, i stade mu ljubiti lepo aristokratsko izbrijano lice, dok je jednom rukom tražila njegov već nabrekli kurac, stežući ga kroz pantalone.
„Tooooo Verice, voliš li moj kurac, voliš li kurac onoga ko ti može upropastiti život za sva vremena, ha kurvetino, voliš li moj kurac“, i Miroslav pljesnu Vericu po guzi.
„MMM Miroslave, da, svidja mi se tvoj kurac, veliki je, toooo, taaaaaj mi treba“, i Verica prstima poče otkopčavati Miroslavljeve pantalone, a nabrekla kurčina mu iskočivši ugleda svetlost dana.
Verica kleknu, i bez reči mu ga strpa u usta.
„MMMM, kako je veliki i tvrd“ mumlala je, „MMMM, tooo, daaaaj, nabij mi ga u grlo, ooooo Miro, daaaaj“.
Miroslav je jebao Vericu svom žestinom u grlo, a Verica je pljuvala, kašljala, krkljala, a rukama je mesila svoje već tvrde bradavice.
Miroslav se pažljivo odmaknu od Verice, a zatim je podignuvši je svojim čvrstim rukama položi na sto.
Verica je još uvek jecala od zadovoljstva, dok joj je Miroslav polako svlačio gaćice.
Miroslav poče ljubiti Vericine grudi, sisajući čas jednu, čas drugu sisu, dok joj je jednom rukom milovao stomak, a drugom se poigravao sa njenim sveže obrijanim usminama, i klitorisom.
Verica je bila već sva vlažna, kada joj Miroslav ugura jedan, drugi, a zatim i treći prst u već spremnu pičkicu.
„UUUUU Veko, tooooo, kako je mokra, pa ti voliš Miroslavljev kurac ha? Sad će tvoj Mira da ti ga stavi maco, samo da proverimo jezikom toplotu, da maca bude spremna, da nam nije gladna znaš srce ha?“
„Daaaa, daaaaj, samo mi ga stavi Miroslave, daaj molim te, hoću da mi nabiješ do kraja, mmmmmm, uuu, molim teee“.
Miroslav poče spuštati glavu prema Veričinom stomaku, ispitujući jezikom svaku tačku na njenom telu, onako pažljivo, kako to ni jedan muškarac nikada nije uradio u njenom životu.
Zatim zaroni glavu u njeno međunožje, otvorivši jezik, i palacajući njime po njenom klitorisu, a zatim ga ukruti, i poče je jebati jezikom.
„MMMMM“, mumlao je on, a Verica ga je stezala za glavu pokušavajući da ga počupa za kosu, i svom žestinom se trljala o njegovo lice.
Miroslav je lizao Vericu divljački, a zatim se ispravi, i nasloni svoj već odavno tvrd kurac na ulaz u njen vreli procep.
„Toooo, daaaaj mi ga molim te, ne mogu više“.
„Evo kurvetino, ti voliš moj kurac ha?“, i odalami je snažno po guzi.
„Da gospodine, ja volim Vaš kurac, biću dobra, evo, jebite me kako želite“, izazivala ga je Verica, a Miroslav uz glasno „Oh“, prodre u nju, jebavši je svom žestinom.
„AAAA, daaaaj, sad ću da te rasturim od kurca kurvetino jedna, hmmm, došla si kod mene da dobiješ kurac, evo, dobijaš ga droljno, znam ja kako ti voliš da se jebeš, ahaaaa, evo ti kurčina“.
„Daaaa, ja volim da se jebem, ja sam prljava kurvetina, ja sam mafijaška drolja, hoću da me jebeš, jako, mmm, tooo, samo me tako jebi, mmm, uuuu“.
Miroslav podiže Vericu sa stola, i prisloni je uz jedan ormar.
Ona ga čvrsto steže rukama oko vrata, i poče ga nogama svom snagom nabijati u sebe.
„AAAAA, Verice, svrrrrrršiiiiiiićuuuuuuuu“ govorio je Miroslav, a zatim izvadi svoje ukrućeno koplje, i poče Vericu prskati po stomaku, sisama, guzi.
„Joooooooj, toooooo, stavi mi prstić molim te, iiiii jaaaaaaa svrrrrrrršaaaaaaaaaavaaaaaaaam“ jaukala je Verica, i tresla se u njegovom naručju doživevši dug neprekidan orgazam.
Kada su oboje svršili, Miroslav sede u naslonjač, privukavši Vericu sebi, i ljubeći joj telo govorio je:
„Oprosti, ali morao sam oprati ljagu sa moga imena, Miroslava nikada niko nije zajebavao kao tvoj muž. Ja sam u početku rekao njemu da mu taj posao neće uspeti, jer te pečurke nikome ne trebaju, i nudio mu posao šefa u mojoj firmi za gradnju, ali gospodin neće šefa nad sobom. On radije hoće da šefuje, nego da radi, hajde to što nije imao da vrati, ali nije mi se više javljao. Slao sam ljude, pretio, no ne pomaže. Ako ikako možeš, oprosti mi što sam tebe iskoristio da njemu pošaljem jasnu poruku, ali, morao sam nešto učiniti. To što si ti moja žrtva, krivac je on, a ne ti.
Mogao je pomisliti na to, da mu je stalo do tebe“.
Verica je samo ćutala, i privijala se uz Miroslavljeve snažne grudi.
Miroslav izvuče iz fioke revolver, i pruži ga Verici.
„Evo ti, sada si ti na redu da mi vratiš. Kada završiš, u onom ormariću imaš jednu fasciklu, i tu imaš jedan blokčić. Otvori ga, i na njegovoj polovini piše ti jedan jedini broj telefona. Pozovi ga, i samo reci:
„Sendviči su sveži i topli“, a zatim prekini vezu i ostani ovde. Za pola sata, bićeš na sigurnom, i niko te više nikada neće pronaći“.
 Verica spusti pištolj na sto, a zatim kleknu uzevši Miroslavljev kurac u ruku.
Poče ga lizati od korena prema glaviću, a zatim ga usisa u usta sisajući ga kao da joj je to poslednji put.
Pošto ga je dobro očistila, ustade, a zatim uze haljinu sa poda i navuče je.
Miroslav ustade, i krenu za njom.
„Oprosti mi molim te još jednom. Sada si slobodna, ali grudnjak i lanac moram zadržati. Ne boj se, tvoj muž ti ništa neće učiniti. Moji će te momci odvesti na ono mesto gde su te i našli, a tvojoj prijateljici Ani ćemo poslati ugodan poklončić, uz poruku da Goranu kaže da si bila kod nje ako krene onako kako ne bi trebalo“.
Miroslav poljubi još jednom Vericu u obraz, a zatim je odvede do parkinga gde ju je čekao Zoran sa još dvojicom ljudi.
Verica sede na zadnje sedište crnog BMW, i mahnuvši Miroslavu uputi se prema gradu.


Nastaviće se!

Početak je mnogo više obećavao, nekako mi se čini da se prebrzo prešlo sa njene otmice na voljan odnos; moglo se u par rečenica napisati kako je ona oduvijek posmatrala Miroslava, koji je bio sve što njen suprug nije - većina žena voli opasne tipove, iako to neće priznati. Ali, na stranu taj detalj, priča je zanimljiva i rado ću čitati nastavak.

Završetak mi se čini za nijansu previše romantičan i ne znam koliko je realno da je Pavlović cijeli život čekao nju, ali... Fino napisano, sviđa mi se. I drago mi je da nema suviše nastavaka, pa se uskoro bacite na neki novi projekat, neku novu priču.  Sigurno će biti rado čitana.

lepo si ti ovo napisao darkic ispostavilo se da su bili privlacni jedno drugom jos u mladosti
i na kraju si zavrsio sa