Bacih pogled na priču, ponovo.
I jeste i nije. No tera me na razmišljanje: takve stvari se dešavaju, a da mi za to i ne znamo. Ne vidim ništa loše, jer ljubav između majke i sina, oca i ćerke je neizmerna.
Neko se tu okuraži da to sebi prizna i pređe granicu (neku tamo zamišljenu, uokvirenu nekim lažnim moralisanjem), a drugi se pak snebivaju, iako o tome maštaju.
Lav781 je nekoliko puta komentarisao (nije jedini) da ako se nekome ne sviđa, ne treba da čita. To je rezime svega.
Nikome ne treba vakela koja ničemu ne služi, a ponajmanje će to dovesti do nekog zamišljenog moralnog ustrojstva.
Kada prorade hormoni, a nije važno da li je muško ili žensko, ni koliko godina ima, stvar se dešava. To se mora prihvatiti kao surova istina!
Tu su u igri mužjak i ženka, i to je to!
Šta sad, treba da se uzdržavam i da kažem da ne bih? Ako prorade čula i steknu se uslovi, više nikakva pravila ne važe. Niti koliko ko godina ima, niti koliko je ko visok i težak, niti da li je po svim parametrima i merilima idealan… Toga, verujte mi, nema. Tu se budi instintk, mirisi, ponašamo se kao životinje spremne za parenje. I to nije ništa loše niti skaredno.
To je priroda!
I to se dešava… tu oko nas.
I šta sad?
Pa ništa. Čitamo priče, istinite ili lažne, verujemo ili ne, ali lepo je.
Tako treba i da ostane.
A puritanci?
Pa ne znam koj će moj na ovom sajtu?
Možda je bolje da odu u propovednike i da svaki dan posle propovedi drkaju svoje umišljeno velike kurčeve, razmišljajući o sviima onima koi su propoved slušali.
Meni su bolesni ti kvazi moralisti koji se zgražavaju nad običnim stvarima, a ne bi se potresli što stotine i hiljade svakoga dana umiru od gladi, bolesti, rata…
